/odlomci/
- Nikome.
- Nekome?
- Ma kome.
- Svakome?
- Nikome.
Hor
Crnim dimom da postanem,
u oblake da se vinem,
u prašinu da se stvorim,
pa bez krila da poletim,
i ni u šta da se raspem!
Eshil, Pribeglice.
15.07.10.
Odlučio sam: ipak neću dozvoliti da mi odseku glavu. Još ne.
Glavobolja sve češća. Danas traje tokom celog dana, od jutra. Lekovi ne pomažu. Sve je teže ovako živeti. To i nije život, pre životarenje. Oduvek. „Mrtav čovek hoda“.
Iako se velike odluke donose za Novu godinu, iskoristiću letnju pauzu. Rešio sam da okrenem novi list. Idem kod doktora specijaliste za glavobolje. Glavoboljologa.
Do tada (da li samo do tada), sve ostaje isto. Opsesivno-kompulzivan život: posle poluprospavane noći ustati. Automatizovano odraditi pranje zuba, oblačenje, doručak. Krenuti u nove radne poraze. Kroz grobljansku gužvu stotina tela, nijedne duše. Raditi iako je teško, uprkos tome što „što se mora – nije teško“. Jesti da ne bi bio gladan. Ne uživati. Piti kafu da ne bi zaspao. Uživati. Vratiti se istim putem, utabano, istrošeno. Ka postelji, počinku. Ne večnom, jer budilnik će ponovo zazvoniti. Ne da te probudi i osvesti, već samo da ne dozvoli da propustiš još jednu turu proticanja vremena. Nema više petlova, nema više duša.
04.08.10.
Zora novog dana, nove ere bez petla. Razgovor s lekarom uspešan. Kao da odmah sve razume, dovršava moje rečenice umesto mene. Počinjem sa lekom prvolom. Uvođenje, pola doze, puna doza, dupla doza, pa da vidimo. Očekuje se stabilizacija „hronične transformisane tenzione migrene“, spuštanje nivoa bola, proređivanje učestalosti napada jakog bola.
Sa time zajedno, kandžu pod kandžu, ide i nestanak bezvoljnosti, depresije, apatije, melanholije, povratak volje za životom, verovatno i početak straha od smrti koji sam do sada uspešno mimoilazio. Ako se ne plašiš, mora da si bolestan.
Where have all the flowers gone...
05.08.10.
Lek uvodim postepeno. Na predlog lekara, da bismo pratili učinak, vodim dnevnik glavobolje. Beležim celodnevne promene. Jačina: na skali od 0 do 10. Lokacija: desno oko, cela glava, levo oko, čelo, potiljak, teme, prsten oko glave, vilica, vratne žile pozadi. Vrsta: mutno, potmulo, pulsirajuće, užarena kugla koja se kotrlja unutar lobanje. Šta gde ko kad. Mene zanima zašto. I do kada.
Odavde do večnosti, izgleda. Kao i sve. Rodi se, nemaj detinjstvo da bi se školovao, školuj se da bi radio, radi da bi umro pre penzije. Uvek isti put za svakog, isti redosled. Toliko razmišlja o večnosti, o beskraju, a čovek je već večan: vrti se u krug, nema kraja, igranka bez prestanka.
10.08.10.
Za sada ništa. I dalje isto: There’s some- one in my head, but it’s not me. Ovo više nije samo bol, ovo je osećanje. Stanje. Zaposednutost.
Jačina: uglavnom kao i do sada, stalno tu, varira tokom dana ali ne nestaje. Vrsta i lokacija: kako koji dan, kako koji sat, you name it, we’ve got it. Već sada ovo
„precizno egzaktno“ zapisivanje gubi smisao. Možda je jednostavnije: boli, i boli, i čekamo da prestane.
Nekome kao što sam ja, sa izuzetno osetljivimčulom mirisa, život jeobojen sasvim drugim bojama. Svugde je smrad. Ne jak, ali onaj koji se ne može ignorisati, od koga se krivi lice, pripada muka. U autobusu ljudi i prljavština. Na ulici smog. Posle kiše raskravljena vekovna prljavština trotoara – blato, kučeća govna, i pljuvačke koje svaki dostojan građanin mora da pljucka dok hoda ili čeka. U šumi vlažno lišće koje se pretvara u blato. I kad nađeš borovik, sav srećan, ne vredi: smola miriše na more, ali more daleke, izgubljene, bolne mladosti. I proleće miriše na svežinu jutra, ali jutra pod bombama. Miris je teskoba. A sve miriše.
31.12.10.
Od antidepresiva mi se samo spava. Ne mogu da stojim, ne mogu da radim, ne mogu da se probudim kad zaspim. Malopre sam pao dok sam se oblačio. Ne mogu više da znam da li me boli glava ili ne. Još jedna droga, promenjeno stanje svesti i tela. I to mi je lek, koliko i giljotina.
Ne znam više da li sam umoran od bolesti ili lečenja. Šta je uzrok, šta posledica. Šta je bilo prvo. Čini mi se – sve je od početka tu. Premoren sam od svega.
31.01.11.
Stigao u Ribarsku banju. Prvi utisak: svugde sneg, a ljudi se kupaju napolju u bazenu iz koga se širi oblak pare. A ja zbog bolesti ne smem u toplu vodu! Pravi odabir banje za mene, nema šta. Ali, poklonu se u zube ne gleda, te ću zdušno uživati u slobodnom ispijanju kafe sa pogledom na vrući osvežavajući bazen okružen snegom i ledom. Nadam se da sam budan, jer ovo podseća na ono stanje. Na tankoj liniji između dva sveta, dva stanja.
U banji se vidi na delu podatak koji u vestima čujemo posle svake nesreće: uvek je više povređenih nego mrtvih. Čovek je žilava životinja.
01.02.11.
Spavao sam u majici sa likom Raše Livade. Smrzli smo se. Spavao 9 sati.
Prve vežbe, radna terapija, sutra počinjem sa kadom. Umorio se, glava zabolela jače. Vežbaonica je školska sportska sala. „Mučionica“. Svuda po podu i na spravama leže matorci i stenju vežbe.
Mala biblioteka. Doneo naše knjige na poklon, i pregledao sve police i sve knjige, redom svaku, napravio spisak šta ću pročitati dok sam ovde. Prva je Knjiga o Milutinu. Odlična.
Kada sam stigao, sve mi je izgledalo strašno sumorno. Na izričit zahtev dobio samicu (sam u sobi, inače ih ima i po četvoro i više), manja soba od kupatila. U sobu jedva stao kofer. Konak Slavonija – moje konačište. Konačno. Duva oko zatvorenog prozora, hladno je iako grejalica piči na maksimumu. Rezervni jastuk beo sa žutim i oker flekama – moderan dizajn, boja severnoafričkog ratišta, što bi rekao moj kum. Televizor klasičan krš, stariji od mene. Sve u snegu, pod snegom, od snega.
Večera za stolom sa leševima. Sve babe i dede sa štakama. I ja, k’o odojče među njima.
Hrana za zaborav (ako je moguće). Bolnička, sve sam smazao, tupo, bez osećaja. Moć steroida.
Spremačica mi dala produžni na namotavanje koji ona koristi kad usisava, sad mogu grejalicu dovući u sobu, do samog kreveta; konačno mi je toplije.
Odmah ostao bez pola para: prevoz i ručak sa drugovima, ja častim, valjda što sam dobio nešto. Obišao sve što ima vrlo brzo. Zavidim ovima što se kupaju napolju na -7 stepeni. Za kraj kafa u kafiću na vrhu tornja lifta, uz dobru muziku i pogled u brda u noći.
02.02.11.
Dan mrmota. Da vidimo šta se nudi za večno ponavljanje.
Prvo brčkanje u kadi, 15 minuta uz nadzor terapeuta, tako prepisala doktorka. Glup osećaj. Kao da imam stražara da ne bih uradio ne znam šta u ergonomskoj kadi iz koje ne mogu sam ni da izađem, ni da se okrenem. Voda sumporna, smrducka i masnjikava je – nadam se ne od prethodnih korisnika. Kažu da je dobra za psorijazu, što ćemo proveriti. Doručak salama, sir, mleko ili čaj.
Ručak umalo prespavao – čorba, ista kao juče, pasulj / pire s nečim braon / dve ćufte i pirinač sa braon sosom. Premor od vežbi. Opet polusvesno stanje.
Večera. Opet sedim za stolom sa mrtvima. Jedna liči na moju baku. Jedan umače hleb u mleko. Jedna priča sa sobom. Druga klima glavom. Jedna posti. Bože me prosti.
Kad govore pametniji i iskusniji, slušam. Kad govore gluplji, ne slušam. A pričam retko. Oslušnuh, ogluveh, oćutah.
Iz knjige, Dnevnik glavobolje, Treći trg i Čigoja Štampa
